The Keepers of the North

12/19/2012

KONCEPT VREMENA U DELU KURTA VONEGATA “KLANICA PET” 

Beograd, 19. novembar, 2012. Godine

Doktorand(t): Neda Mandić

STUDIJSKO ISTRAZIVAČKI RAD (SIR3)

MENTOR: PROF. DR RADOJKA VUKČEVIĆ

Apstrakt:

Rad se bavi konceptom nelinearnog vremena koji je u svojem romanu „Klanica pet“primenio Kurt Vonegat. U uvodnom delu navode se filozofska tumačenja fenomena vremena od Aristotela do savremenih teorija koje nam tako poetski dočarava kvantna fizika. Predstavljen je istorijski pregled književnih i fantastičnih dela koja se bave fenomenom putovanja kroz vreme koje je prema viđenju kvantnih fizičara zakrivljeno. Roman „Klanica pet“ daje nam jedan potpuno novi uvid u razmatranje fenomena vremena kao posebnog vida nesputane slobode, o kojem ni savremena filozofija ni savremena fizika nisu do sada rekle svoju poslednju reč.

Ključne reči: vreme, Klanica pet, filozofska tumačenja, fantastična dela, putovanje kroz vreme.

Uvod

(Filozofi su vreme samo različito tumačili)

Objašnjenje i shvatanje fenomena vremena spada u najteža pitanja celokupne filozofije i fizike od Aristotela do Hokinga. U pokušaju da prevaziđu naivno-objektivističko poimanje vremena, koje je u svesti mnogih fizičara i danas samo četvrta prostorna dimenzija, filozofi poput Sv. Avgustina, Kanta i Hegela[1], doprineli su shvatanju pojma vremena kao nečeg potpuno transcendentalnog. Tek u filozofskom tumačenju vremena u delima Bergsona i Hajdegera uočava se izvestan pomak u odnosu na dotadašnja shvatanja da je vreme „nedodirljivo“ odnosno da se može samo posmatrati i tumačiti već da se njime može upravljati, i da se vreme može oblikovati u smislu Aristotelovog pojma poiesis[2], ili savremenog creatio.

Pod uticajem Ajnštajnove teorije relativnosti kvantna fizika razvija u najmanju ruku fantastične teorije o mogućnosti putovanja kroz vreme. Nekom bi se moglo učiniti da principi po kojima funkcionišu magnetna polja, crne rupe, sistemi zatvorenih vremenskih petlji nisu daleko od svega onog što nam je već pre toga predočila bogata riznica naučno-fantastične književnosti, gde umesto efikasnih i verodostojnih jednačina, putovanje kroz vreme u prošlost i budućnost ili u udaljena područja svemira, dočarava čudesna imaginacija koju danas s pravom možemo nazvati anticipacijom moderne nauke, mada ne i stvarnosti.

Još mnogo pre H.Dž. Velsa čije se poznato delo „Vremeplov“ (Time Machine, 1895) smatra žanrovskim utemeljenjem putovanja kroz vreme, pojavljuje se veliki broj autora poput Dikensa sa delom „Božićna pesma“ (Christmas Song, 1843), Abota u „Nizozemlju: romansi mnogih dimenzija“ (1844) i Tvena u čuvenom delu „Jenkiji na dvoru kralja Artura“ (1889). Svi oni su koristili snove ili neka druga sredstva da bi svoje likove otisnuli u prošlost ili budućnost i potom ih vraćali u takozvano „originalno vreme“ na koje njihove aktivnosti nisu uticale.

Ajnštajnova teorija relativnosti nije dala samo veliki zamah teorijama kvantne fizike, već je uticala na sve masovniju pojavu naučno-fantastičnih dela koja se mogu svrstati u takozvane „vremenske opere“[3] (po analogiji sa „svemirskim operama“). Neka od tih dela bavila su se razmatranjem logičkih paradoksa koje nameće ideja o mogućnosti putovanja kroz vreme. Bredberijeva priča „Zvuk oluje“ (1952) zasnovana je na tzv. „leptirskom principu“ o nemešanju i nemenjanju prošlosti, ali i budućnosti.

Jedno od najkompleksnijih dela koje je zasnovano na ideji zakrivljenog prostorvremena, pa samim tim i mogućnošću putovanja kroz vreme je roman Gregorija Benforda „Vremenski pejsaž“ (1980). Iako ga teoretičari smatraju jednim od najubedljivijih u okviru ove tematike, on je najviše otvoren za prave ljubitelje žanra tvrde naučne fantastike. Benford je sebi dao ambiciozan zadatak: da se čvrsto drži postulata nauke i da pri tom napiše ubedljivu priču. Izveo je to maestralno i na taj način zadovoljio najpre onu vrstu čitalaca koji smatraju da autor naučno fantastičnog dela treba da objasni zavrzlame kao što je recimo kvantna gravitacija.

Zavodljivost ovakve literature ne leži toliko u preciznim objašnjenjima mehanizama po kojima su putovanja kroz vreme moguća, već možda pre u osećaju slobode koji stvaraju, slobode koja nije sputana vremenskim ograničenjima. Jedan takav primer je i roman Kurta Vonegata „Klanica pet“. Ovaj roman u osnovi ima fenomen vremena koji ne podleže nikakvim fizičkim zakonima. Glavni junak Bili Pilgrim se otkačio u vremenu (’unstuck in time’) i prebacuje se nasumično iz jedne vremenske sekvence u drugu (koja ima odlike perfekta ili futura) bez autorovog eksplicitnog objašnjenja po kojim principima deluje ovakva jedna pojava.

1. Kognitivna disonanca

Moglo bi se reći da je „Klanica pet “pseudoautobiografski” roman, kao i antiratni roman u kojem se pored života glavnog junaka Bilija Pilgrima i povremeno prisutnog glasa samog Vonegata u ulozi naratora, niže i više fantastičnih epizoda koje izmeštaju radnju van granica jednog specifičnog žanra. Autor je po sopstvenom priznanju više od dvadeset i tri godine pokušavao da svoje iskustvo iz zarobljeništva, koje je proveo u Nemačkoj tokom Drugog svetskog rata, a naročito tragični događaj savezničkog bombardovanja Drezdena 1945. godine, uobliči kao romanesknu građu. Međutim, bez obzira na važnost i aktuelnost teme, Vonegatovo delo nije tipična istorijska epopeja. Rezultat njegovih višegodišnjih napora i želje da napiše svoju „čuvenu knjigu o Drezdenu“ (14), upravo je, kako sam kaže „ova jadna knjižica“ (2). Autor priznaje da je knjiga „tako kratka, konfuzna i neharmonična ...jer ništa inteligentno ne može da se kaže o masakru“ (14).

Glavni tok radnje romana „Klanica pet“ koji čine sećanja Bilija Pilgrima na događaje iz Drugog svetskog rata, ukršta se sa fantastičnim epizodama Bilijevog susreta sa vanzemaljskim entitetima planete Tralfamador i njegovim krajnje neobičnim putovanjima kroz vreme. Postojanje ovih fantastičnih segmenata u mentalnom iskustvu Bilija Pilgrima predstavlja način da se smanji ono što se u socijalnoj psihologija naziva „kognitivna disonanca“. Bilijevo iskustvo iz ratnog zarobljeništva je teško breme u njegovoj svesti i sasvim je prirodno da on bira neku vrstu eskapizma u filozofiji i stanovištima izmišljene planete Tralfamador. Leon Festinger, jedan od najeminentnijih stručnjaka u okviru socijalne psihologije objašnjava da fenomen kognitivne disonance postoji kada osoba traga za objašnjenjem koje će smanjiti unutrašnju tenziju izazvanu nekom životnom situacijom. „Samo postojanje disonance, koja u psihološkom smislu stvara osećaj nelagodnosti, motivisaće osobu da proba da smanji disonancu i postigne psihološki sklad“ (3). Festinger takođe tvrdi da „ljudi često u svesti poseduju kognitivne segmente koji značajno odstupaju od realnosti“ (11). U nesvakidašnjoj situaciji čovek podlegne apsurdnim razmišljanjima koja nemaju dodira sa stvarnošću i što je teže suočiti se sa situacijom, lakše je iskoračiti iz realnosti.

Prilikom pisanja „Klanice pet“ Kurt Vonegat je bio svestan ovog psihološkog fenomena. Kada je Bili doživeo nervni slom, ležao je u bolnici pored Eliota Rouzvotera. „Rouzvoter je bio dvostruko inteligentniji od Bilija, ali on i Bili su se suočavali sa sličnim krizama na slične načine“ (73). Rouzvoter je bio dovoljno mudar da može da objasni ono što je Bili činio na nesvesnom nivou. Obraćajući se psihijatru, Rouzvoter kaže: „Mislim da ćete vi morati da se setite mnogo divnih novih laži, u protivnom ljudi jednostavno neće želeti da nastave da žive (73). Rouzvoter je takođe upoznao Bilija sa Kilgorom Troutom, piscem naučne fantastike, likom koji se pojavljuje u još nekim Vonegatovim romanima.

Bili Pilgrim počinje iskreno da zagovara stavove Tralfamadoraca nakon neočekivane smrti svoje supruge Valensije:

Najvažnija stvar koju sam naučio na Tralfamadoru je njihovo shvatanje da kada neko umre, samo izgleda da je umro. On je zapravo vrlo živ u prošlosti, tako da je strašno glupo što ljudi plaču na njegovoj sahrani. Svi trenuci, prošlost, sadašnjost i budućnost, uvek su postojali, uvek će postojati. (Vonnegut, 19)[4]

Valensijina smrt bila je sticaj čudnih, čak bizarnih okolnostima. Saznavši da se avion srušio i da je Bili u komi, uzrujana odlazi u bolnicu da ga poseti. Na putu izazove sudar, prilikom kojeg nije bilo žrtava. Međutim umire od trovanja ugljen-monoksidom, jer je vozila automobil koji je bio oštećen prilikom sudara. Bili je pravim čudom preživeo pad aviona, dok su svi ostali putnici i posada nastradali. Činilo se kao da je on imao više razloga da umre nego njegova supruga koja je bila potpuno zdrava kada je krenula da ga poseti u bolnicu. Pa opet, on je preživeo. U ironičnom kontrastu sa srećnom okolnosti koja je pomogla Biliju da preživi, okolnosti Valensijine neočekivane smrti izgledaju još apsurdnije. Bili nije mogao da se pomiri sa ovom činjenicom, jer je Valensija bila važan segment njegovog života. Da bi sačuvao dignitet njenog života, on je primenio princip sadržan u filozofiji Tralfamadoraca po kojem oni koji umiru, samo izgleda da su umrli, da bi olakšao bol koji je prozroukovan gubitkom supruge kao i da bi poništio apsurdnost okolnosti u kojima je umrla.

U ovoj knjizi apsurdnost okolnosti Valensijine smrti stoji u parelelnom odnosu sa situacijom ratnog razaranja Drezdena. Ovo razaranje ništa nije više prihvatljivo za Bilija od smrti njegove supruge. Kada je prvi put ugledao Drezden Bili je bio očaran pogledom na stari grad sa svim njegovim kulturnim znamenitostima. „Izgledao je kao školska slika Raja“ (108). Mora da mu se činilo da predstavlja odraz civilizacijske mudrosti i vrline. Pored toga, video je da se u njemu odvija svakodnevni život. „Tamo su bila pozorišta i restorani. Bio je i jedan zoološki vrt. U osnovne delatnosti grada spadale su medicina, prehrambena industrija i proizvodnja cigareta“(108). Činilo se da u Drezdenu nema vojnih dejstava. Čak i oni koju su brinuli o Biliju i ostalim američkim zatvorenicima bili su ili mladići ili ljudi koji su prešli pedesete i nisu mnogo podsećali na vojnu silu. Zbog svega toga vazdušni napad na Drezden činio se Biliju kao jedna besmislena vojna akcija, ubijanje civila i uništavanje civilizacijskih vrednosti. Njemu je bilo teško da pronađe pravo objašnjenje za takve ratne užase i razaranja. Stoga mu je od velike pomoći poimanje Tralfamadoraca da postoje zapravo četiri dimenzije i da mnogi izgubljeni životi i nemilosrdno uništeni gradovi postoje u boljim uslovima u nekom drugom vremenu.

Bilijevo verovanje u postojanje Tralfamadora i putovanje kroz vreme pružaju mu ono što Rouzvoter naziva „divnim novim lažima“ sve dok mu pomažu da preživi rat i nosi se sa smrću svoje supruge.

1. Nelinearna naracija

Očekivati od Vonegata da objašnjava na literarno ubedljiv način kako je Bili Pilgrim, glavni lik u romanu „Klanica pet“, u jednom trenutku ratni zarobljenik, a već u sledećem, prisustvuje sopstvenom venčanju, bilo bi isto kao kad biste očekivali od jednog ekspresionističkog slikara da govori o biološkim karakteristikama pejsaža ili mrtve prirode. Njegov junak, Bili Pilgrim, nema nikakvog uticaja, niti kontrole nad svojim prelaskom iz jedne vremenske dimenzije u drugu. Postoji, međutim, logično objašnjenje Vonegatovog koncepta fragmentiranja vremena na pomenuti način. Vonegatova nelinearna naracija u osnovi ima jedinstven vremenski paradoks kao metaforu čovekove težnje da izbegne neprijatnu stvarnost u kojoj smrt vreba na razne načine. Bili Pilgrim je prinuđen da ponovo preživljava neke od najbolnijih trenutaka svog života. Edgar Derbi, čovek koji s Pilgrimom deli ratno iskustvo, besmisleno je pogubljen zbog krađe čajnika, dok Pilgrimova supruga Valensija umire slučajno. Bili Pilgrim, Vonegatov alter-ego, je taj koji preživljava i ujedno uočava bizarnost sopstvene smrti, kao i smrti njegove supruge ili njegovog saborca Edgara Derbija.

„Klanica pet“ nije toliko roman o Drezdenu, koliko o psihološkom uticaju vremena, smrti i neizvesnosti na glavnog junaka. Iako nam priča priču o Biliju Pilgrimu, Vonegat je povremeno i sam prisutan u njoj. Tako se Vonegat tri puta pojavljuje u priči Bilija Pilgrima kao narator. Kada se putevi Bilija i naratora ukrste u Drezdenu, narator koristi determinatore „nas“ i „mi“ jednostavno iz razloga što je i sam tamo prisutan. Iz toga proizilazi da glavni lik nije Bili Pilgrim, nego Vonegat.   I na posletku, „Klanica pet“ nije konvencionalni antiratni roman, već eksperimentalni roman velike kompleksnosti.

Nekonvencionanost ovog romana određuje i pomenuta nelinearna, slobodna naracija koja ima veliku dozu samorefleksije. Način na koji Vonegat priča priču je takođe važan deo same priče. A priča govori o reakciji ili preciznije o teškoći stvaranja reakcije na jedan istorijski događaj kakav je bombardovanje i uništenje Drezdena krajem Drugog svetskog rata. Iako je Vonegatov stav da je čitav rat u osnovi neopisivo zastrašujuće i pogubno iskustvo, uništenje Drezdena tokom bombardovanja 1945. godine i 130.000 ljudskih žrtava imaju za Vonegata simbolički značaj i on se tokom čitavog romana trudi da pokaže koliko takav jedan događaj izmiče bilo kojoj umetnosti reči i izražavanja: „Gotovo da nema književnih likova u ovoj priči, kao ni dramskih sukoba, jer je većina ljudi u njoj toliko bolesna da predstavljaju apatične igračke u rukama nesagledivih sila“ (119).

Vonegat koristi kratke, jasne i koncizne pasaže koji ne prate direktnu hronologiju, što je u saglasju sa verovanjem Tralfamadoraca da je moguće spoznati svaki trenutak u bilo kom vremenu, jer samo vreme nije linearno. Bili Pilgrim može „da uđe kroz jedna vrata u 1955. godinu, a da izađe kroz druga u 1941“ (17). Za samog Vonegata, to znači da nikad ne može da pobegne od Drezdena. Autor tvrdi da je njegova knjiga „promašaj, i da je morala biti, jer je napisao stub soli“ (16), što je aluzija na biblijsku priču o Lotovoj ženi koja se bežeći iz Sodome, osvrnula za sobom, iako joj je Lot rekao da to ne sme, zbog čega ju je Bog pretvorio u stub soli (Biblija, knj. Postanja, gl. 18 16-33).

Prizori u kojima susrećemo Bilija mogu se klasifikovati u dve grupe: prizori rata i prizori normalnog života. Prizori rata nižu se hronološki: od trenutka kad je ukrcan na brod za Evropu, pa do momenta kad se gubi u ratu, boravi u zarobljeništvu, biva prebačen u Drezden, u zatvoru pod zemljom preživljava vazdušni napad na Drezden i prisustvuje kraju rata. U kontrastu sa Bilijevim ratnim uspomenama, prizori tokom svakodnevnog života nisu prikazani hronološki, već se kreću unazad i unapred kroz vreme. Pa ipak postoji obrazac: oni su u skladu sa Bilijevom emotivnom reakcijom na ratna sećanja i kroz proces prelaska sa jednog prizora na drugi, on ublažava bol koji nose sa sobom sećanja na ratne strahote. Na primer Bili kaže da se prvi put otkačio u vremenu kad je pokušao da se kreće kroz snegom zatrpanu šumu iza nemačke borbene linije. Život mu je bio ugrožen tako da se u tom momentu setio scene iz detinjstva kada se gotovo udavio na času plivanja. U oba slučaja život mu je bio u opasnosti, ali drugopomenuto iskustvo je jedan korak dalje od smrti, jer se incident dogodio u normalnim okolnostima kada je o njemu brinuo otac.

Iako se mnogi kritičari ne slažu u pogledu značenja ovog Vonegatovog romana, T.Dž. Matison smatra da je „većina kritičara saglasna da je „Klanica pet“ delo precizne strukture“ (228). Mada Vonegat naziva ovo delo „jadnom knjižicom“, ono je napisano baš na način koji je sam autor smatrao prikladnim. On je izabrao da stvori književni lik Bilija Pilgrima, optometriste, čije putovanje kroz vreme bolje oslikava bombardovani Drezden nego što bi to uspeo bilo koji klasični ratni roman.

Matison takođe tvrdi da bi pisanje klasičnog ratnog romana „sa čvrstim osloncem na hronologiju ... stvorilo kod čitaoca iluziju logike i značenja posredstvom očiglednog kauzalnog obrasca unutar istog“(233), a pošto ne postoji logika u ratu, Vonegat narušava prirodni sled stvari, izmeštajući vremenske sekvence nasumično kako bi prikazao njihovu iracionalnost i haos. U svojoj dubinskoj strukturi ova knjiga oslikava ličnost Bilija Pilgrima, čoveka koga muči i uhodi teret sopstvene prošlosti da on jednostavno mora da na neki način preoblikuje sopstvenu stvarnost.

Kritičar Vejn D. Mek Ginis smatra da Vonegat nije slučajno odabrao Bilijevu profesiju optometriste, jer možemo posmatrati „korekciju vida koja se postiže korišćenjem sočiva metaforički, kao i fizički“ (56) aludirajući pri tome na vreme koje je Bili proveo sa Tralfamadorcima i njegovu težnju da prenese poruku o nelinearnosti vremena i filozofiji Tralfamadoraca Zemljanima koji ne vide tako jasno kao što on vidi. Njegova profesija takođe služi da se „objasni zašto je Vonegat izabrao nelinearnu strukturu za svoj roman“ (56), jer optometristi koriste različita sočiva koja treba da prilagode pacijentu na odgovarajući način, da bi pacijent video svet potpuno drugačije u odnosu na ono što je video pre korekcije.

Ako uzmemo u obzir da je tema romana istorijski događaj bombardovanja Drezdena od strane saveznika, što možemo smatrati osnovnim zapletom, ipak je potrebno istražiti i dubinske slojeve same naracije kako bismo u potpunosti shvatili Vonegatov antiratni stav i empatiju. Majkl E. Bejli objašnjava da „Klanica pet“ nije nikakva avanturistička priča, bez obzira što su u njoj opisana putovanja kroz vreme Bilija Pilgrima, jer sama avantura „podrazumeva postojanje heroja, osobe čije misli i delovanje oblikuju narativni tok“ (11). Vonegat je prikazao Bilija sa svim njegovim slabostima sa vrlo određenim ciljem – da bi preneo poruku da u ratu ne postoje heroji. Kako je struktura romana haotična, baš kao što je i sam rat, nema potrebe da se na njegovim stranicama nađe heroj. Zato nijedan od likova iz ovog Vonegatovog romana nema odlike heroja, a ponajmanje Bili Pilgrim.

Nelinearna struktura naracije objedinjuje putovanja kroz vreme Bilija Pilgrima, Vonegatovo suočavanje sa iskustvom iz bombardovanog Drezdena i njegovim posledicama, kao i poglede na život i svet sadržane u filozofiji Tralfamadoraca, odnosno njihovo fokusiranje na najsrećnije i najlepše trenutke, pri čemu se u potpunosti izbegava smrt, bez obzira što je smrt nemoguće izbeći i što će uvek biti prisutna. I sam roman ima takvu strukturu, u duhu filozofije Tralfamadoraca, nagle preskoke i prelaske sa jednog trenutka na drugi, sa nezadovoljstva na sreću, unazad i unapred, u jednoj kružnoj putanji koja odstupa od linearnog vremena.

1. Putovanje kroz vreme

Vonegat u romanu ne daje nikakve naznake šta omogućava Bilijevo putovanje kroz vreme. Ne izlaže nikakvu fantastičnu teoriju koja bi išla u prilog postavci da prostor-vreme kao posledica gravitacijskog delovanja mase i energije može biti 'zakrivljeno' te da je samim tim moguće i putovati kroz njega unazad u prošlost ili unapred u budućnost. Tada bismo govorili o onom delu prostor-vremena koji funkcioniše kao vremeplov.

Antiheroj Vonegatovog romana Bili Pilgrim redovno putuje kroz vreme bez sopstvene namere i spoznaje. Redosled događaja u njegovom životu određuje snaga njegovih sećanja, a ne njegova svest. Bilijeva opsednutost sećanjima je do te mere izražena da ukida linearnu hronologiju, koja je po Bergsonovim shvatanjima[5] osnova pojma slobode. Snaga njegovog sećanja je tolika da on veruje da fizički putuje kroz vreme.

Bili se prvi put otkačio u vremenu 1944. godine tokom ratne zime u Nemačkoj. Autor napominje da Tralfamadorci nisu imali ništa sa tim. „Oni su jednostavno mogli da mu daju uvide u ono što se zapravo događalo“ (22). Vonegat opisuje Bilija kao potpuno izgubljenog u surovoj ratnoj zbilji, nepripremljenog za život vojnika sa izvesnom dozom farsičnog humora u osvrtu na njegov neadekvatni izgled: „Nije izgledao uopšte kao vojnik. Izgledao je kao prljavi flamingo“ (24). I u trenutku kada se činilo da je izgubio svaku nadu „njegova pažnja je počela da oscilira veličanstveno kroz kompletan svod njegovog života, prelazeći u smrt, koja je bila ljubičasta svetlost“ (31). Bili je uronio u prenatalni život, rano detinjstvo, trenutak kada je posetio majku 1965. godine u staračkom domu, zatim se prebacio na 1958. i detinjstvo njegovog sina, pa na proslavu Nove godine 1961. i tako redom. Ovaj ciklus kretanja mogao bi se objasniti tvrdnjom da je Bili počeo da putuje kroz vreme tokom rata, zadržavajući spoljnu, fizičku, linearnu putanju dok je nastavljao da se kreće unazad i unapred kroz život, sa sve većom pokretljivošću kako je zalazio u godine.

Nesumnjivo je da bi neko logično objašnjenje više zadovoljilo sve one koji razmišljaju o uzročno-posledičnim vezama jednog fenomena kakvo je putovanje kroz vreme. U tom slučaju mogli bismo navesti Bilijevo stanje kome nakon avionske nesreće kao psihološku pozadinu takvog jednog fenomena. Ako se osvrnemo na scenu kada Bili leži u svojoj bolničkoj sobi u stanju kome, nakon avionske nesreće 1967. godine, zapazićemo da Bili u delirijumu u jednom trenutku izgovara: „Nastavite vi bez mene“ (134). To je ista ona fraza koju je Bili izgovorio 1944. godine nakon što je prvi put putovao kroz vreme, kada je Roland Veri pokušao da ga prodrma i pomogne mu da nastavi, jer Bili više nije mogao da podnese „hladnoću, glad, zbunjenost i vlastitu nesposobnost“ (25). Činjenica da Bili, ležeći u bolničkom krevetu 1967. godine, izgovara identičnu frazu koja se već pominje na stranicama romana mnogo pre događaja iz 1967. godine i direktno je povezana sa njegovim prvim putovanjem kroz vreme, omogućava nam da shvatimo da je njegovo putovanje kroz vreme direktna posledica stanja kome. To bi značilo da je ceo roman, sa izuzetkom poglavlja u kojima se opisuje Bilijevo stanje nakon avionske nesreće, sastavljen od flešbekova, a putovanje kroz vreme u okviru njih sadrži ugrađene sekvence sećanja. Tako Bili iz perioda kada je bio vojnik sa početka romana ne postoji zapravo u 1944. godini, već u sećanjima kroz koje Bili prolazi za vreme kome 1967. godine, a njegova putovanja kroz vreme predstavljaju upliv drugih sećanja koja se naslanjaju na sećanja na rat. Ako na ovaj način čitamo roman, tekst postaje izukrštan tok svesti kroz sećanja ratnog veterana sa istančanim osećanjem za realnost.

Neophodno je napomenuti da čitalac koga ovakva tematika zanima prvenstveno sa aspekta problema kvantne fizike i kvantne gravitacije, od kojih ova potonja ni do danas nije matematički formulisana, ne mora nužno da posmatra tokove svesti Bilija Pilgirma na način koji je ilustrovan u prethodnom paragrafu. Dovoljno je da zamisli koncept koji mu nudi savremena teorija kvantne fizike po kojoj je prostorvreme zakrivljeno i postoji deo kosmosa u kojem gravitaciono privlačenje ima dovoljnu silu da na dato zakrivljenje i fizički utiče. Tada se kretanje predstavljeno na osi vremena može vršiti po horizontali unapred i unazad pod uslovom da prepoznamo postojeće „tri strele vremena“, koje nam u svojem delu „ Kratka istorija vremena“ objašnjava danas najuglednije ime savremene fizike Stiven Hoking:

Prilikom pokušaja objedinjenja gravitacije i kvantne mehanike neophodno je uvesti zamisao o imaginarnom vremenu. Imaginarno vreme se ne razlikuje od pravaca u prostoru. Ako neko ide na sever, onda se jednostavno može okrenuti i uputiti ka jugu; isto tako, ako neko može da ide napred u imaginarnom vremenu,trebalo bi da bude kadar da se okrene i vrati natrag. Ovo znači da ne bi bilo neke bitnije razlike između smera 'napred' i smera 'nazad' u imaginarnom vremenu. Sa druge strane, ukoliko se razmotri 'stvarno' vreme, postoji ogromna razlika između smera 'napred' i smera 'nazad', kao što to svi dobro znamo. Odakle potiče ta razlika između prošlosti i budućnosti? Zašto se sećamo prošlosti, ali ne i budućnosti...[6]

Strela vremena koja je za nas najinteresantnija u kontekstu pominjanja Hokingove „Kratke povesti vremena“, ali i kognitivne disonance u drugom poglavlju rada, zapravo je psihološka strela, koja predstavlja način na koji mi „osećamo“ vreme i sećamo se prošlosti a ne budućnosti, za razliku od termodinamičke ili kosmološke koje vreme tretiraju kao kosmički fizički fenomen i upućuju na osobenost kosmosa koji je sklon entropiji, kao i ustanovljenom fizičkom principu po kojem se univerzum širi, a ne sažima.

1. Umesto zaključka

Put u Drezden bio je kratak. Kada se otvoriše vrata od vagona, Amerikanci ugledaše najlepši grad na svetu. Neko pokraj Bilija Pilgrima reče – ovo je Oz. To sam bio ja, pisac ovog komada. Svaki drugi nemački grad bio je u to vreme nemilosrdno bombardovan. U Drezdenu je popucalo tek nekoliko prozora. Radijatori su grejali, telefoni su zvonili, ulična svetla su se palila i gasila, radila su pozorišta i restorani, ljudi su se vraćali sa posla, bili su umorni… Bili je zahvaljujući svojim sećanjima na budućnost znao da će grad uskoro biti sravnjen sa zemljom, a zatim potpuno spaljen. Znao je i da će svi ovi ljudi pored kojih je prolazio uskoro biti mrtvi. Šta da se radi.

Bili Pilgrim video je svoje rođenje i smrt više puta i nasumice posećuje događaje koji se dešavaju između. Bili nema kontrolu gde će se naći sledećeg trenutka i njegova putovanja nisu obavezno ugodna. On je u konstantom strahu pozorišnog glumca koji ne zna dokle je stigla predstava i odakle će krenuti napred. Ili nazad.Šta da se radi[7].

Kurt Vonegat je u ovom svojem romanu koji malodušno naziva “jadna knjižica” govorio ne samo o svom iskustvu ratnog zarobljenika u Drezdenu, već je izneo jedan od vrlo sugestivnih antiratnih manifesta u formi fantastičnog romana i kroz glas glavnog protagoniste i bezimenog naratora. Vonegatov filozofski i egzistencijalni vapaj ostaće upamćen po izreci So It Goes, koja se u vidu refrena javlja svaki put kada Bili Pilgrim govori o smrti, propadanju ili nekom obliku anihilacije. Napomenula bih i da je Vonegatova Klanica pet objavljena 1969. godine, u sred protesta protiv rata u Vijetnamu. Kao takva, knjiga je doživela ne samo veliki književni uspeh, nego je postala i antiratni manifest hipi kulture, tadašnje „dece cveća“ koja su pronašla analogiju između besmislenog bombardovanja Drezdena fosfornim bombama i upotrebe napalm bombi u Vijetnamu. I sam Kurt Vonegat bio je duboko svestan i kao pisac i kao ljudsko biće da je ratova uvek bilo i da će ih, kako je zabeležio, u „Klanici pet“ "uvek biti". Postavlja se pitanje - može li književnost, filozofija, savremena nauka ili umetnost učiniti nešto dajući svoj autentični glas protiv rata, tiranije, terorizma, netoleranicije, neofašizma i drugih gorućih pitanja savremenog sveta i jedne pomalo posustale civilizacije? Izdvajajući iz ovih oblasti delovanja književnost, Vonegat kaže:

“Uvek će biti ratova i knjige ih ne mogu zaustaviti ništa lakše nego kretanje glečera... A čak i kada bi prestali da nadolaze kao glečeri, uvek će ostati dobra stara smrt. Tako mu je to.” (Vonegat, The Slaughterhouse Five)[8]

Literatura:

Bailey, Michael E. Life in a Feed Lot. Touchstone: A Journal of Mere Christianity 19. 2006. (10-12)

Bergson, Henry. Time and Free Will.Translation by F.L.Pogson. Dover Publications Inc. New York.2001.

Edelstein, Arnold. Slaughterhouse-Five: Time out of Joint. College Literature, Vol.1, No.2 (Spring, 1974). (128-139)

Festinger, Leon. A Theory of Cognitive Dissonance. Evanston. Illinois: Row, Peterson and Company. 1957.

Hoking, S. Ilustrovana kratka povest vremena. Informatika. 2006.

Matheson, T.J. This Lousy Little Book: The Genesis and Development of Slaughterhouse Five as Revealed in Chapter One. Studies in the Novel 16. 1984. (228-239)

McGinnis, Wayne D. The Arbitrary Cycle of Slaughterhouse-Five: A Relation of Form to Theme. Critique 17.1975. (55-67)

Vonnegut, K. Slaughterhouse 5, or The Children's Crusade - A Duty-dance with Death [Paperback]. Vintage Books. London. 2000.

Vongegat, K. Klanica 5 ili Dečji krstaški rat: Prisilni ples sa smrću. BIGZ, biblioteka„Fest“. 1973.

Web izvori:

College Literature. 15.12.2011. Preuzeto sa: http://literature2.files.wordpress.com/2011/06/edelstein.pdf

Ilija Bakić, Astronomski magazin, 18.10.2011. http://www.astronomija.co.rs/sf/1659-strela-vremena-i-preice-kroz-nju.html

Kratka povest vremena: pdf preuzet sa stranice http://ivantic.net/Ostale_knjiige/Stephen_Hawking_Kratka_povijest_vremena.pdf

Kratka povest vremena u prevodu Zorana Živkovića:

Preuzeto sa http://sr.scribd.com/doc/87994081/9/STRELA-VREMENA.   dana 19.11.2012. godine

[1] Augustine. Confessions. Oxford. 1992.

Kant, Imanuel. Kritika čistog uma (Transcendentalna estetika, Metafizičko ispitivanje pojma vremena). Dereta. Beograd. 2003.

Hegel, G.V.F. Enciklopedija filozofijskih znanosti (Filozofija prirode). Veselin Masleša. Sarajevo.1987.

[2] Aristotel je smatrao da postoje tri osnovne aktivnosti: theoria, poiesis i praxis, Krajnji cilj aktivnosti označene kao poiesis je proizvođenje ili stvaranje.

[3] Termin se pojavljuje u tekstu Ilije Bakića „Strela vremena i prečice kroz nju“, Astronomski magazin, broj 1659.

[4] Prevod autora

[5] Uporedi Bergson, H. Time and Free Will.Translation by F.L.Pogson. Dover Publications Inc. New York.2001.

[6] Citat preuzet sa http://sr.scribd.com/doc/87994081/9/STRELA-VREMENA.  (19.11.12) u prevodu Zorana Živkovića (elektronska forma Kratke povesti vremena)

[7] Citat je preuzet iz knjige Кланица 5 или Дечји крсташки рат: Присилни плес са смрћу, koja je zvaničan prevod ovog Vonegatovog dela iz 1973. godine, u izdanju beogradske izdavačke kuće BIGZ, biblioteka „Fest“.

[8] Ibid, prevod autora rada.